На панелу у Центру за културу Сопот, посвећеном стваралаштву и раду Предрага Пеге Поповића, првог југословенског сниматеља са дипломом - коме је на вечери отварања фестивала уручена Статуета слободе за допринос филмској уметности - учествовали су, поред Александра Аврамовића, уметничког директора фестивала. који је био модератор, и:
Предраг Пега Поповић, Милан Никодијевић, професор универзитета, Дејан Дабић филмски критичар, Јован Марковић, филмски сценариста и продуцент, Милош Спасојевић сниматељ, Мирољуб Стојановић, филмски критичар, уредник издавачке делатности Филмског центра Србије.
Учесници панела изнели су своја опажања која се тичу умећа Предрага Поповића, као и многе анегдоте и занимљиве приче које су пратиле његову плодну каријеру.
Милан Никодијевић, који је аутор филма: “Зима једног пролећа“, говорио је о фотографији Јана Палаха из мртвачнице коју је Поповић усликао, а која представља „квинтесенцију“ Прашког пролећа и главну инспирацију за Никодијевићев документарни филм - чија је почасна пројекција на Фестивалу у Сопоту уследила након панела. Никодијевић је описао Пегин пут ка школовању у Прагу, рад на документарним филмовима, и истицао је велику храброст и професионални "нерв" који је Поповић имао.
Дејан Дабић је аналитички приказао део опуса Пеге Поповића који се тиче десетогодишње сарадње са Драганом Кресојом у оквиру које је снимио 5 филмова, - „Још овај пут“,“ Крај рата“, „Октоберфест“, „Оригинал фалсификата“, “Пун месец над Београдом“, а посебно је истакао важност уметности камере и светла у прављењу атмосфере филмског дела.
Јован Марковић као сведок Пегиног стварања, напоменуо је да је за снимање документарног филма потребно да „будеш образован, талентован и да имаш срећу, тј. да наиђеш на личност или догађај који је значајан или необичан. Пега је имао све то“ - рекао је Марковић.
Мирољуб Стојановић сматра да је Пега Поповић чекао прилично дуго на овакво признање, да је човек који је толико суверено владао вузиелним изразом и фотографијом - готово без премца, као и да се Пега са пуно лакоће кретао између захтева минорних филмских форми. Стојановић је приметио да велика редитељска имена не би могла да постигну своје домете без сниматеља који су уз њих стварали, а да је том смислу Пега успео да буде комплементарна стваралачка појава редитељима.
Сам Предраг Пега Поповић је, уз захваљивање на лепим речима које је чуо о свом професионалном раду, испричао како је почео да се бави камером, што је било од веома младих дана у Кино-клубу Београд и потом је и на телевизији наставио свој пут и образовање. Наводећи имена својих професора и колега, причао је о својим првим сниматељским и фотографским подухватима, као и о технологији и начинима рада тог времена у односу на данашње.
„Ја сам одувек био сниматељ, то ме је одувек највише привлачило“ , рекао је Поповић.
